Пређи на садржај

Ратко Младић

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Ратко Младић
Ратко Младић у чину генерал-потпуковника, 1993. године
Лични подаци
Датум рођења(1943-03-12)12. март 1943.
Место рођењаБожановићи, код Калиновика, Краљевина Југославија (дејуре)
НД Хрватска (дефакто)
Датум смрти27. август 2026.(2026-08-27) (83 год.)
Место смртиХаг, Холандија
ОбразовањеВојноиндустријска школа
Војна академија
Командно-штабна академија Копнене војске
СупружникБосиљка Младић
Деца2
Војна каријера
Служба
ВојскаЈугословенска народна армија
Војска Републике Српске
ЧинГенерал-пуковник ВРС
Командантначелник штаба 2. војног округа ЈНА
Главни штаб ВРС
Ратови
Kомандант Главног штаба
Војске Републике Српске
Период1992 — 1996.
ПретходникПоложај успостављен
НаследникПеро Чолић
Одликовања
одликовања СФР Југославије:
Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден народне армије са златном звездом Орден за војне заслуге са златним мачевима Орден народне армије са сребрном звездом
Орден за војне заслуге са сребрним мачевима
одликовања Републике Српске:
Орден Републике Српске Орден Карађорђеве звијезде III реда

Ратко Младић (Божановићи, код Калиновика, 12. март 1943 — Хаг, 27. август 2026) био је југословенски генерал-потпуковник и српски генерал-пуковник. Командант Главног штаба Војске Републике Српске (1992—1995), а претходно начелник штаба 2. војне области Југословенске народне армије. За вријеме Рата у Хрватској и Рата у Босни и Херцеговини, командовао је низом кључних војних операција.

Младић је прво распоређен у 3. армијску област 27. септембра 1965, у гарнизон у Скопљу, гдје је са чином потпоручника командовао водом 89. пјешадијског пука. Чин потпуковника добија 25. децембра 1980. у Одјељењу за оперативну наставу у команди гарнизона Скопље. Затим је постављен на положај команданта 39. пјешадијске бригаде у Штипу.

Године 1991. налазио се на дужности помоћника команданта 52. (приштинског) корпуса на Косову и Метохији. Убрзо након његовог именовања, дошло је до озбиљног погоршања ситуације у Хрватској и борбених дејстава, која су вођена између хрватских паравојних снага и ЈНА, у време распада Југославије, па је крајем јуна прекомандован у Книн на место команданта 9. корпуса ЈНА. У време изласка ЈНА из Босне и Херцеговине, као Србин из БиХ приступио је новоформираној Војсци Републике Српске. На дужност начелника Главног штаба Војске Републике Српске постављен је у мају 1992. и на тој дужности је остао до децембра 1996. године.

Хашки трибунал је подигао оптужницу против Ратка Младића 1995. године. Његово хапшење и изручење било је један од услова отпочињања преговора за приступање Србије Европској унији. За информације које могу допринијети његовом хапшењу понуђена је награда од 1 до 10 милиона евра. Младић је ухапшен у Србији 26. маја 2011, а Хашком трибуналу је изручен 31. маја исте године. У неколико градова Србије и Републике Српске су одржани протести против хапшења. Суђење је почело 16. маја 2012. године по 11 тачака оптужнице, укључујући оптужницу за масакр у Сребреници. Првостепеном пресудом од 22. новембра 2017. осуђен је на казну доживотног затвора, што је потврдило расправно вијеће Механизма 8. јуна 2021. године, чиме је пресуда постала правоснажна.

Биографија

Младост и образовање

Ратко Младић је рођен 12. марта 1943.[1] у селу Божановићи код Калиновика, које се у то вријеме налазило у Независној Држави Хрватској, коју су створиле окупационе власти на територији Краљевине Југославије. Ратков отац, Неђо Младић (1909—1944), ступио је у партизане 1943, а погинуо је наредне године „код села Шуња на Иван седлу”. Мајка Стана (1919—2003, дјевојачко Лаловић), сама је подизала кћерку Милицу (1940, удату Аврам) и синове Ратка и Миливоја (1944—2001).[2]

Раткова мајка је обољела од тифуса и због тога је остала без млијека. Преживио је захваљујући италијанским војницим из дивизије „Мурђе”, односном једном војнику који га је хранио.[3] По завршетку основне школе 1953, Младић се сели у Београд, гдје завршава Војну индустријску школу бр. 5 (цивилни назив Индустријска школа „Задругар”) у Земуну, у којој је добио посебно задужење библиотекара. Школу је завршио као одличан ђак јуна 1961,[2] са звањем квалификованог радника глодарског занимања металске струке. Одмах потом се запослио у предузећу „Тито” у Сарајеву (ПРЕТИС), гдје је радио као квалификовани фрезач. По препорукама школе, општинског органа и војног одсјека у Сарајеву, уз то дијете „палог броца у НОР-у” лошег економског стања, конкурисао је за Војнотехничку академију. Младић је ипак примљен у Војну академију и то у 18. класу, а војничко школовање започиње 1. новембра 1961. године.[4] Питомци 18. класе школовање су завршили са чином потпоручника на свечаној промоцији у кругу Академије 27. септембра 1965. године. Младић је дипломирао са просјечном оцјеном 8,89, а као шести у рангу од изасланика Врховног команданта генерал-пуковника Косте Нађа добио је ручни часовник.[5]

На пољу друштвено-политичких организација, Младић је постао члан Народне омладине Југославије 1959, а Социјалистичког савеза радног народа Југославије 1960. године.[2] У чланство Савеза комуниста Југославије примљен је 12. фебруара 1964. године. У Југословенску народну армију ступа 27. септембра 1965. године.[5]

Војна каријера у ЈНА

Младић је распоређен у 3. армијску област 27. септембра 1965, у гарнизон у Скопљу, гдје је са чином потпоручника командовао водом 89. пјешадијског пука. Завршио је тромјесечни курс обавјештајног и извиђачког рада и курс грчког језика 1967, након чега стиче чин поручника. Постаје командант извиђачког вода 1968. Чин капетана стиче 1970. године. У чин капетана прве класе произведен је 27. новембра 1974. и постављен је на дужност помоћника команданта за позадину 87. самосталне пјешадијске батерије. На Командно-штабну академију Копнене војске ЈНА кренуо је 1976, гдје је дипломирао на курсу комбинованог оружја.[6] Са чином мајора одлази на службу у 3. армијску област 1977, у гарнизон у Куманову, гдје постаје командант 1. пјешадијског батаљона 89. пјешадијске бригаде.[7]

Чин потпуковника добија 25. децембра 1980. у Одјељењу за оперативну наставу у команди гарнизона Скопље. Затим је постављен на положај команданта 39. пјешадијске бригаде у Штипу. Након неког времена, поново служи у гарнизонима у Скопљу и у Охриду. Након што му је 18. августа 1986. додијељен чин пуковника, постављен је на положај команданта 39. пјешадијска бригаде 26. пјешадијске дивизије у Штипу. У септембру исте године упућен је на једногодишњу обуку у КШШ ОЦ ВВШ КОВ ЈНА. Младић је 31. јануара 1989. постављен за помоћника начелника Одјељења за наставне послове у 3. армијској области. У гарнизон у Приштини пребачен је 25. јануара 1991.[6] на дужност помоћника команданта за позадину 53. корпуса.[7]

Распад Југославије

Рат у Хрватској

Младић се 1991. налазио на дужности помоћника команданта Приштинског корпуса на Косову и Метохији. Убрзо након његовог именовања, дошло је до озбиљног погоршања ситуације у Хрватској и борбених дејстава, која су се водила између хрватских паравојних снага и ЈНА, те је крајем јуна прекомандован у Книн, а затим постављен на место команданта 9. корпуса ЈНА.[6]

Љиљана Булатовић Медић у књизи о генералу Младићу пише, прије него што су нове униформе и ознаке јасно подијелиле нове стране, Младић је прелазио линију фронта у цивилном одијелу, користећи документа хрватског официра, често са Славком Лисицом.[8]

Младић, к’о Младић! Стално у покрету и неустрашив. Хладнокрван и сталожен по обичају. Једанпут смо били испред усташких положаја на Прокљанском језеру. Он каже: ’Лијо, имаш ли гаће да се купамо!’ Није ми било до купања, већ до јела, а Младић бућ у воду, па час на леђа, час плива другим стилом. Престани са пливањем, вичем Младићу, преко су усташе, могу да нас виде и гађају… Када се Младић добро искупао и обукао, домаћин је спремио рибу. Посматрао сам Младића и мислио да у својој каријери нисам срео храбријег официра. И касније сам се уверио да је тај човек ’оперисан’ од страха. Молио сам га доцније да се чува, јер ако се ми чувамо и Бог ће нас чувати…

— Славко Лисица о Младићу[8]

Према процјени америчког војног историчара Дејвида Исбија, прије него што је Младић именован за команданта, 9. корпус ЈНА вршио је миротворне дјелатности, не улазећи у непосредни сукоб са мјесним Хрватима и Србима. Након Младићевог доласка на чело корпуса, корпусне јединице су почеле све више учествовати у одбијању хрватских напада, а затим су постепено прешле у непосредну офанзиву. Важне операције под Младићевим руководством су биле заузимање села Кијево 26. августа и Масленичког моста 11. септембра, које су Хрвати држали под својом контролом.[9] Ратку Младићу је ванредно додијељен чин генерал-мајора 4. октобра 1991. године. Истовремено, постао је први официр ЈНА који је постао генерал послије Другог свјетског рата, а да није прошао посебне прегледе.[10]

У чин генерал-потпуковника ванредно је унапријеђен 24. априла 1992. године.[11]

Рат у Босни и Херцеговини

Референдум о независности Босне и Херцеговине најављен још крајем 1991, расписан је 25. јануара 1992, а одржавање је заказано за 29. фебруар и 1. март.[12] Одзив на референдуму био је 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност.[13] Међутим, Срби који су чинили 31,38% становништва БиХ, и представљали један од три конситутивна народа у БиХ, бојкотовали су референдум, с'обзиром да је расписан мимо сагласности српских представника у Влади БиХ. Стога су Срби још 9.јануара 1992. основали Републику српског народа у Босни и Херцеговини, а од 27. марта формирају и Владу Српске Републике Босне и Херцеговине.[14] Етнички сукоби су прерасли у борбена дејства. На територију БиХ ушла је и Хрватска војска, која је нападала јединице ЈНА и наоружане формације локалних Срба. Муслимани су формирали Зелене беретке и Патриотску лигу, а њихов лидер Алија Изетбеговић наредио је општи напад на касарну ЈНА у Сарајеву. Предсједништв Босне и Херцеговине окупило се 27. априла у непотпуном саставу, са захтјевом да ЈНА положи оружје и напусти територију Босне и Херцеговине. Муслиманске снаге су 2. маја 1992. опколиле касарне ЈНА у Сарајеву и извеле серију напада на њих.[15][16] Младић је крајем априла постављен на дужност начелника штаба и замјеника команданта 2. армијске области ЈНА са штабом у Сарајеву, а 10. маја ступа на дужност командант армијске области. То је период када се ЈНА налази у повлачењу са територије БиХ, док је официрима на служби у армији дата могућност да се са војском евакуишу ка Србији и Црној Гори.[17] У то вријеме, у Сарајеву су се већ водили оружани сукоби између Срба са једне и Муслимана и Хрвата са друге стране.[16]

Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини донијела је одлуку 12. маја о оснивању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине.[18][19] На дужност начелника Главног штаба постављен је генерал-потпуковник Ратко Младић, који је одлучио да као Србин из Босне и Херцеговине остане у тој републици и стави се у службу одбране ноформиране Републике Српске. [20][16] На тој дужности остао је током цијелог рата у Босни и Херцеговини, до децембра 1996. године.[11][17] У мају 1992, након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, знатни људски и технички капацитети 2. армијска област ЈНА постали су срж Војске Српске Републике БиХ.

Генерал Ратко Младић долази на мировне преговоре на Сарајевском аеродрому, јун 1993. године.

Јединице под Младићевом командом напале су енклаву Сребреница у марту 1993, одакле су муслиманске формације нападале околна српска села. Напади су били праћени масакрирањем српских цивила, што је један од главних разлога за напад ВСРБиХ на енклаву.[16] Младић је командовао операцијом Лукавац ’93 у јулу 1993, која је резултовала српским заузимањем Трнова и планина у близини Сарајева.[16] ВРС је под непосредном командом Младића у прољеће 1994. покренула велику офанзиву на муслиманску енклаву Горажде. Младић је 24. јула унапријеђен у чин генерал-пуковника.[11][17][6]

Војска Републике Српске је под Младићевом командом напала Сребреницу 6. јула 1995. и након пет дана, 11. јула, заузела град. Послије заузимања, према различитим изворима убијено је између 4970 и 8372 Бошњака.[21][22][23][24] Око 36.000 жена и дјеце је депортовано из града и транспортовано аутобусима до Кладња, који је био под контролом Бошњака.[25]

Прије почетка хрватске офанзиве на Српску Крајину, предсједник Републике Српске Радован Караџић објавио је 2. августа да преузима команду на војском и да уклања Младића са дужности главнокомандујућег. Караџић је оптужио Младића за губитак два најважнија српска града у западној Босни — Гламоч и Босанско Грахово — која су заузета током хрватске офанзиве Љето 95, што је убрзо довело до наглог краха Републике Српске Крајине. Младићу је била предложена нова дужност — Специјални савјетник врховног команданта за координацију заједничке одбране Републике Српске Крајине и Републике Српске. Младић је имао велику популарност међу припадницима ВРС и одбио је да се придржава тог наређења. Караџић је био приморан да наређење укине у року од недјељу дана.[26]

Послијератни период

Указом тадашњег предсједника Републике Српске Биљане Плавшић, генерал Ратко Младић смијењен је 8. новембра 1996. са дужности команданта Главног штаба, који је трансформисан у Генералштаб.[17] Истовремено, Младић је имао статус активног војног лица у Војсци Југославије. Указом предсједника СРЈ Војислава Коштунице од 28. фебруара 2001, Младић је отпуштен из редова ВЈ. Указом предсједник Републике Српске од 7. марта 2002. „престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића”. Тада је званично пензионисан.[27] Младић је добио право на исплате према Уговору о начину рјешавања питања запошљавања професионалног војног особља из састава ЈНА, који су остали да службе у ВРС. Пензију је Младић примао до новембра 2005, када су му под притиском Европске уније и Хашког трибунала престале исплате.[11][17]

Бјекство и хапшење

Хашки трибунал је у јулу 1995. године, након подизања оптужнице и његовог одбијања да се појави на суду, издао налог за хапшење Младића,[28] а у јулу 1996. издат је међународни налог за хапшење.[29] У то вријеме, Младић је већ напустио Босну и Херцеговину, с обзиром да су се тамо налазиле снаге СФОР-а које у планирале његово хапшење. Убрзо се појавио у Београду, гдје је у наредним годинама живио под заштитом предсједника Југославије Слободана Милошевића. Послије пада Милошевића са власти 2000, Младић се скривао у селу Крчмар код Ваљева, гдје је остао до јуна 2002. године.[30] Полиција Србије је ухапсила неколико особа које су помагале Младићу у скривању 2006. године.[11] До 2010. било је неколико лажних извјештаја о хапшењу Младића у медијима. У октобру 2010, Влада Србије је понудила награду за информације које могу допринијети хапшењу Младића, од 1 до 10 милиона евра.[31][32] Према документима које је објавио Викиликс, Федерална служба безбједности Русије знала је мјесто боравка Младића, али је скривала ту информацију.[33]

Адвокат породице Младић је Првом основом суду у Београду предао захтјев да се Младић прогласи мртвим у јуну 2010. године. Према закону Србије, као мртво лице може бити призната особа која је старија од 70 година и која пет година није виђена. Међутим, власти Србије су наставиле потрагу.[34] Суд је у септембру одбацио захтјев породице Младић, због процесних недостатака.[35]

Ратко Младић је ухапшен у селу Лазарево (око 80 км сјевероисточно од Београда) у јутро 26. маја 2011, а вијест о хапшењу је потврдио тадашњи предсједник Србије Борис Тадић.[36] Због лошег здравственог стања саслушање је одложено.[37] Хашком трибуналу је изручен 31. маја, а пред судом се први пут појавио 4. јула 2011. године.[38]

Протести поводом хапшења Ратка Младића

Главни чланак: Протести поводом хапшења Ратка Младића
Протести у Бањој Луци.

Протести поводом хапшења Ратка Младића су одржавани од дана његовог хапшења 26. маја, до почетка јуна 2011. године. Одржани су у Новом Саду, Београду, Бањој Луци, Источном Сарајеву, Палама, Вишеграду, Зворнику, Калиновику, Фочи, Невесињу, Хан Пијеску, Козарској Дубици, Власеници, Требињу и Бијељини.[39][40][41][42][43][44][45][46]

Протести због хапшења Ратка Младића су одржани на дан хапшења 26. маја 2011. у Новом Саду и Београду.[39][40][42][43][47][48][49][41][50][51][52][53] Највећи протести су одржани у Београду 29. маја 2011. и Бањој Луци 31. маја 2011. године.

Суђење пред МКТЈ

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију подигао је прву оптужницу против Младића и Караџића по шеснаест тачака 25. јула 1995, од којих је једна за геноцид и три за злочине против човјечности. Оптужница се бавила злочинима широм Босне и Херцеговине, дешавањима у Сарајеву и узимањем за таоце особља УН у мају и јуну 1995. године.[54] Трибунал је поново подигао оптужницу против Младића и Караџића по двадесет тачака 14. новембра исте године, од којих је једна за геноцид и десет за злочине против човјечности. Оптужница се бавила злочинима који су почињени након ослобађања Сребренице.[55]

Трибунал је измијенио оптужницу против Младића 10. октобра 2002, обједињујући двије претходне. У измјењеној оптужници је смањен број оптужби, али су остале оне најтеже, тако да се Младић од 2002. теретио по петнаест тачака оптужнице, од којих је једна тачка била за геноцид и саучесништво у геноциду, седам тачака за злочине против човјечности и шест тачака за кршење закона и обичаја ратовања.[56]

На захтјев Хашког трибунала, Младић је лишен пензије, која је редовно исплаћивана до новембра 2005. године. Сва његова непокретна имовина је замрзнута према Закону о замрзавању имовине хашким бјегунцима, који је усвојила Скупштина Србије и Црне Горе 7. априла 2005. године. Оптужница против Младића је мијењања три пута током 2011. године. Друга измијењена оптужница објављена је 1. јуна, у њој се Младић терети по једанаест тачака, од којих су двије тачке за геноцид, по шест тачки за злочине против човјечност и три тачке за кршење закона и обичаја ратовања.[57] У трећој измјењеној оптужници од 20. октобра Младиће се и даље терети по једанаест тачака, с тим да је број тачака за злочине против човјечности смањен на пет, а број тачака за кршење закона и обичаја ратовања повећан на четири.[58] Коначна четврта измијењена оптужница поднесена је 16. децембра и имала једанаест тачака, разликује се од претходне по томе што се Младић терети за 106 злочина, умјесто 196 злочина који су били наведени у првобитној оптужници.[59]

Ратко Младић у Хашком трибуналу 23. новембра 2017. године.

Суђење Младићу је почело 16. маја 2012, али је сутрадан обустављено након објављивања уводне ријечи тужиоца због процедуралних грешака и настављено је 9. јула. Ратко Младић је на првом иступању пред судом 4. јула одбио да се изјасни о кривици.[60] На првом засједању је оптужио Хашки трибунал за крајњу пристрасност, назвавши га судилиштем, јер суд посебно жели окривити Српску и Србију за почетак рата. Такође је рекао да је бранио свој народ и своју земљу и да је убијао непријатеље, не због њихове националности, него ради спашавања своје земље.[61][62] Одбрана је апеловала на чињеницу да је Младић само извршавао наређења и не може бити кривично одговоран због поремећаја памћења, као и због немогућности да разграничи стварност и фикцију.[63] Већ у децембру 2012. на казну доживотног затвора за злочине у Сребреници, осуђен је Младићев помоћник генерал-мајор Здравко Толимир.[64]

Предсједник Хашког трибунала Теодор Мерон изјавио је у октобру 2014. да се пресуда Младићу не очекује прије марта 2017. године. Љекари су саопштили да Младић због свог здравственог стања, не може учествовати у суђењу више од четири дана у седмици.[65] Здравственим стањем Младића су се у љето 2015. посебно бавили руски љекари,[66] што је довело до гласина о могућем лијечењу Младића у Русији под гаранцијом предсједника Руске Федерације.[67]

Тужилац Алан Тигер је затражио да Младић буде осуђен на доживотни затвор 7. децембра 2016,[68] наводећи да би било која друга пресуда била увреда за жртве.[69] Првостепеном пресудом од 22. новембра 2017. осуђен је на доживотан затвор, по једној тачки оптужнице за геноцид, пет тачака оптужнице за злочин против човјечности и четири тачке оптужнице за кршење закона и обичаја ратовања, док је по једно тачки оптужнице за геноцид ослобођен.[70]

Казну доживотног затвора потврдило му је судско вијеће Међународног резидуалног механизма за кривичне судове 8. јуна 2021, уз издвојено мишљење предсједавајуће судског вијећа судије Приске Матимба Нијамбе, која је изразила став да се поступак против Младића мора водити из почетка.[71][72]

Суђење лицима која су скривала Младића

Након хапшења Младића, покренут је кривични поступак против десет лица, која су га скривала у периоду од 2002. до 2006. године. Првостепена пресуда из 2010, којом су оптужени већином били ослобођени или су оптужбе због застарјелости одбијене, укинута је и суђене је поновљено. Након 11 година од почетка поступка сви оптужени су ослобођени, осим Марка Лугоње, који је осуђен на условну казну од шест мјесеци.[73]

Приватни живот

Раткова супруга Боса, дјевојачко презиме Једић, родом је из Херцеговине. Упознали су се на службовању у СР Македонији, гдје су се вјенчали на љето 1966. године. Имао је двоје деце, сина Дарка и ћерку Ану, чији је живот трагично окончан 24. марта 1994. године[69] Савез писаца Русије је 11. марта 2009. одржао свечаност додјеле награде „Императорска култура” Ратку Младићу, коју је у његово име примио његов син Дарко.[74]

Самоубиство кћерке

Ана Младић (23), студент медицинског факултета, упуцала се 24. марта 1994 у Београду. из трофејног пиштоља, који је њен отац добио у војној школи. Околности Анине смрти су и даље мистерија: представници медија износили су разне тврдње да је њено тијело пронађено у крвљу упрсканој спаваћој соби или у оближњем парку или у шуми у близини Топчидерског гробља.[75] Питање разлога извршења самоубиства је такође непознато. Сам Младић је тврдио да се његова кћерка није починила самоубиство и да је убијена.[76]

Према појединцима који су добро познавали Ратка Младића, смрт његове кћерке била је озбиљан ударац Ратку. Један од српских команданата је рекао да је Анина смрт Ратков живот подијелила на два дијела и од тог удара није могао да се опорави.[77] Младићу је послије хапшења накратко било дозвољено да посјети кћеркин гроб на Топчидерском гробљу, гдје је остао неколико минута.[78]

Последње године, смрт и сахрана

Сахрана Ратка Младића у Београду

Последње године живота провео је у притворској јединици у Хагу. Преминуо је 27. августа 2026. године.[79]

Сахрањен је 7. септембра 2026. године, по својој жељи, у породичну гробницу на Топчидерском гробљу, а патријарх Порфирије је служио опело у Цркви Светог Луке на Кошутњаку.[80]

Јавно мњење

Позитивно

Подршка грађана Младићу била је предмет неколико истраживања:

Strategic Marketing

Анкета ове невладине организације је спроведена у марту 2009. преко медијске куће Б92, у анкети је учествовало 1.050 грађана Србије. Учесницима анкете је постављено питање да ли би били спремни пружити информације неопходне за хапшење Ратка Младића, у замјену за износ од милион евра: 65% испитаника је рекло да никада не би преузели такав корак, 21% испитаника није дало одговор и 14% испитаника је рекло да би пристало то да учине. Повод за истраживање је била награда амбасаде САД у Србији од 1,3 милиона евра за сваку информацију о Ратку Младићу.[81]

Младић са мајицом са ликовима Радована Караџића и Ратка Младића, са натписом Српски хероји
Младић са мајицом са ликовима Радована Караџића и Ратка Младића.
Национални савјет за сарадњу са Хашким трибуналом

Национални савјет је такође спровео једну анкету, а резултати су били сљедећи:[82]

  • 78% испитаника изјавило је да су против изручења Ратка Младића МКТЈ;
  • 34% испитаника подржало је идеју хапшења Ратка Младића;
  • 40% испитаника изјавило је да Ратко Младић није ратни злочинац, него јунак.

На протестима против хапшења Ратка Младића, организованим у Београду 29. маја 2011.[41] и у Бањој Луци 31. маја 2011,[83] окупило се између 10 и 20 хиљада људи. На протестима, у знак подршке Младићу у Београду говорили су представници Српске радикалне странке на челу са Драганом Тодоровићем (замјеник Војислава Шешеља), моралну подршку Младићу пружила је глумица Јелена Жигон, професор Правног факултета Универзитета у Београду Коста Чавошки, генералов син Дарко Младић и дјеца Војислава Шешеља. На протесту у Бањој Луци говорили су предсједник Борачке организације Пантелија Ћургуз, министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић, као и генерал-пуковник ВРС Манојло Миловановић.

Дио грађана Русије изражавао је подршку Ратку Младићу, саосјећајући се са Србима и осуђујући двоструке стандарде САД и ЕУ.[84]

Негативно

Већина Бошњака, Хрвата и других народа са простора бивше Југославије Младића углавном види као ратног злочинца који се терети за убијање хиљада цивила. У Европској унији Младић се сматра, заједно са Радованом Караџићем и Гораном Хаџићем, главним војним и политичким вођом Срба током распада Југославије и једним од главних оптуженика у Хашком трибуналу.[85]

Младићево хапшење поздравиле су породице убијених у Сребреници,[86] међународни лидери, међу којима су предсједник САД Барак Обама, предсједник Француске Никола Саркози, генерални секретар УН Бан Кимун[87] и главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц.[88]

Хапшење и суђење Младићу подржали су поједини српски политичари, као што су тадашњи предсједник Србије Борис Тадић,[89] в. д. предсједника Владе Мирко Цветковић и предсједник Народне скупштине Славица Ђукић Дејановић. Према CNN-у, Борис Тадић био је главна особа која је осигурала хапшење генерала Ратка Младића.[90]

Референце

  1. ^ Булатовић 2013, стр. 94.
  2. ^ а б в Димитријевић 2024, стр. 11.
  3. ^ Булатовић 2013, стр. 20.
  4. ^ Димитријевић 2024, стр. 12.
  5. ^ а б Димитријевић 2024, стр. 15.
  6. ^ а б в г Блажановић 2005, стр. 66.
  7. ^ а б Булатовић 2013, стр. 95.
  8. ^ а б Булатовић 2013, стр. 137.
  9. ^ Balkan Battlegrounds 2003, стр. 93.
  10. ^ Булатовић 2013, стр. 106.
  11. ^ а б в г д „Биографија Ратка Младића” (на језику: српски). 26. 05. 2011. Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  12. ^ Trbovich 2008, стр. 221.
  13. ^ „The Referendum on Independence in Bosnia-Herzegovina: February 29 – 1 March 1992”. Commission on Security and Cooperation in Europe. 1992. стр. 19. Архивирано из оригинала 26. 08. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2009. 
  14. ^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 432.
  15. ^ Гуськова 2001, стр. 249.
  16. ^ а б в г д „ArtOfWar. Ионов Александр Алексеевич. Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991—1995)”. artofwar.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  17. ^ а б в г д „Biografija Ratka Mladića”. www.novosti.rs (на језику: српски). 26. 05. 2011. Архивирано из оригинала 02. 09. 2011. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  18. ^ Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Службени гласник. 1992 — преко Викизворника. 
  19. ^ Popović, Gostimir (17. 04. 2009). „Vojska Republike Srpske i priključenija”. Nedeljnik Vreme. Архивирано из оригинала 26. 10. 2014. г. Приступљено 28. 05. 2017. 
  20. ^ Nation 2003, стр. 157.
  21. ^ „(IT-98-33) RADISLAV KRSTIĆ” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 09. 07. 2015. г. Приступљено 11. 12. 2017. 
  22. ^ „"SREBRENICA" (IT-05-88) POPOVIĆ i drugi” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 09. 07. 2015. г. Приступљено 11. 12. 2017. 
  23. ^ „(IT-05-88/2) ZDRAVKO TOLIMIR” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 09. 07. 2015. г. Приступљено 11. 12. 2017. 
  24. ^ „Камену у Меморијалном центру Сребреница — Поточари”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2015. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  25. ^ Булатовић 2013, стр. 182.
  26. ^ Гуськова 2001, стр. 316.
  27. ^ Булатовић 2013, стр. 96.
  28. ^ „Podignute optužnice protiv Milana Martića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića zajedno sa 21 drugim optuženim”. www.icty.org (на језику: српски). 25. 07. 1995. Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  29. ^ „Pretresno vijeće izdalo međunarodne naloge za hapšenje Karadžića i Mladića i ukorilo Jugoslaviju i Republiku Srpsku zbog toga što nisu uhapšeni”. www.icty.org (на језику: српски). 11. 7. 1996. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  30. ^ Borger, Julian (02. 04. 2013). „Ratko Mladic: the full story of how the general evaded capture for so long”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  31. ^ „Милион евра за Младића”. www.novosti.rs (на језику: српски). 12. 10. 2007. Архивирано из оригинала 25. 03. 2021. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  32. ^ „За Младића десет милиона”. www.novosti.rs (на језику: српски). 28. 10. 2010. Архивирано из оригинала 30. 10. 2023. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  33. ^ Tisdall, Simon; Traynor, Ian (09. 12. 2010). „WikiLeaks cables: Serbia suspects Russian help for fugitive Ratko Mladić”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  34. ^ „Захтев да суд прогласи да је Младић мртав”. Politika Online (на језику: српски). 16. 06. 2010. Архивирано из оригинала 28. 10. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  35. ^ „Одбијен захтев Младићеве породице” (на језику: српски). 8. 9. 2010. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  36. ^ „Ратко Младић ухапшен”. Politika Online (на језику: српски). 26. 5. 2011. Архивирано из оригинала 26. 11. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  37. ^ „Прекинуто саслушање Младића, наставак сутра”. Politika Online (на језику: српски). 26. 05. 2011. Архивирано из оригинала 07. 09. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  38. ^ „(IT-09-92) RATKO MLADIĆ” (PDF). www.icty.org. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 11. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  39. ^ а б „Протести у Београду и Новом Саду”. РТС. 26. 05. 2011. Архивирано из оригинала 29. 05. 2011. г. Приступљено 27. 05. 2011. 
  40. ^ а б „Више хиљада грађана на митингу подршке генералу Младићу”. РТРС. 29. 5. 2011. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 28. 05. 2011. 
  41. ^ а б в „НЕРЕДИ У БЕОГРАДУ”. РЕГИОН - РТРС (на језику: српски). 30. 05. 2011. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  42. ^ а б „Нереди у центру Београда”. РТС (на језику: српски). 29. 05. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  43. ^ а б „Протести били очекивани”. РТС (на језику: српски). 30. 05. 2011. Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  44. ^ „РТРС: Зворник-Митинг подршке Младићу”. РТРС. 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 25. 11. 2011. г. Приступљено 30. 05. 2011. 
  45. ^ „РТРС: Фочаци протестовали због хапшења генерала”. РТРС. 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 30. 05. 2011. 
  46. ^ „РТРС: Митинзи подршке Младићу”. РТРС. 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 25. 11. 2011. г. Приступљено 30. 05. 2011. 
  47. ^ „Вишеград-На протесту неколико хиљада грађана”. РТРС. 26. 05. 2011. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 28. 05. 2011. 
  48. ^ „И. САРАЈЕВО И ПАЛЕ - МИРНИ ПРОТЕСТИ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 27. 05. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  49. ^ „Протести због хапшења Младића”. РТС (на језику: српски). 27. 05. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  50. ^ „ВИШЕ ХИЉАДА ГРАЂАНА НА МИТИНГУ ПОДРШКЕ ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 29. 05. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  51. ^ „ЗВОРНИК-МИТИНГ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 05. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  52. ^ „ФОЧАЦИ ПРОТЕСТОВАЛИ ЗБОГ ХАПШЕЊА ГЕНЕРАЛА”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 05. 2011. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  53. ^ „МИТИНЗИ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  54. ^ „Podignute optužnice protiv Milana Martića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića zajedno sa 21 drugim optuženim”. www.icty.org (на језику: српски). 25. 7. 1995. Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  55. ^ „Radovan Karadžić i Ratko Mladić optuženi za genocid počinjen nakon pada Srebrenice”. www.icty.org (на језику: српски). 16. 11. 1995. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  56. ^ „IZMIJENJENA OPTUŽNICA PROTIV RATKA MLADIĆA”. www.icty.org (на језику: српски). 12. 11. 2002. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  57. ^ „Sudija donio odluku o izmjeni optužnice protiv Mladića”. www.icty.org (на језику: српски). 27. 5. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  58. ^ „Treća izmijenjena optužnica” (PDF). www.icty.org (на језику: српски). 20. 10. 2011. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 01. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  59. ^ „Pretresno vijeće usvojilo prijedlog Tužilaštva da se smanji broj tačaka u optužnici protiv Ratka Mladića”. www.icty.org (на језику: српски). 2. 12. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  60. ^ Novo stupanje optuženog pred Sud — Mladić:
  61. ^ „Ратко Младич отказался признать вину” (на језику: руски). 3. 6. 2011. Архивирано из оригинала 04. 01. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  62. ^ „Ратко Младич отказался признать вину” (на језику: руски). 3. 6. 2011. Архивирано из оригинала 04. 01. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  63. ^ „В Гааге началась защита Ратко Младича”. BBC Русская служба (на језику: руски). 19. 5. 2014. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  64. ^ „Žalbeno vijeće Tolimiru potvrdilo osude za genocid i jednoglasno potvrdilo doživotnu kaznu zatvora”. www.icty.org (на језику: српски). 9. 4. 2015. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  65. ^ „Центр новостей ООН - Вынесение приговора по делу Ратко Младича откладывается до марта 2017 года”. UN News Service Section (на језику: руски). 10. 12. 2014. Архивирано из оригинала 22. 01. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  66. ^ „Врачи из РФ осмотрели Ратко Младича, находящегося в заключении в Гааге”. РИА Новости (на језику: руски). 22. 7. 2015. Архивирано из оригинала 16. 12. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  67. ^ „Комитет: сербскому генералу Младичу могут предложить лечение в России”. РИА Новости (на језику: руски). 28. 7. 2015. Архивирано из оригинала 21. 12. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  68. ^ „Прокурор потребовал пожизненный срок для генерала Ратко Младича”. BBC Русская служба (на језику: руски). 7. 12. 2016. Архивирано из оригинала 09. 12. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  69. ^ а б „Прокуроры потребовали пожизненного заключения для Ратко Младича”. Interfax.ru (на језику: руски). 7. 12. 2016. Архивирано из оригинала 07. 12. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  70. ^ „SAŽETAK PRESUDE” (PDF) (на језику: српски). 22. 11. 2017. Архивирано (PDF) из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  71. ^ „Ратко Младић правоснажно осуђен на доживотну казну затвора”. www.rts.rs (на језику: српски). Радио-телевизија Србије. 8. 6. 2021. Архивирано из оригинала 24. 06. 2021. г. Приступљено 24. 6. 2021. 
  72. ^ „Младич придет в суд на оглашение вердикта по апелляции на приговор”. РИА Новости (на језику: руски). 8. 6. 2021. Архивирано из оригинала 08. 06. 2021. г. Приступљено 24. 6. 2021. 
  73. ^ „Генерал Лугоња осуђен, остали "Младићеви јатаци" ослобођени”. РТС (на језику: српски). 22. 8. 2017. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  74. ^ Ямбаев, Михаил (19. 03. 2009). „Русская линия / Новости: Пока сербские чиновники твердят о скорой поимке Ратко Младича, генералу вручили в Москве премию «Имперская культура»”. rusk.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 28. 09. 2011. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  75. ^ Wilson, Peter (28. 2. 2006). European Football – Times Online”. www.timesonline.co.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 5. 2011. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  76. ^ Чарнић, Д. (29. 5. 2011). „И даље мистерија око смрти Ане Младић”. Politika Online (на језику: српски). Архивирано из оригинала 24. 11. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  77. ^ Sehgal, Ujala (30. 5. 2011). „How Ratko Mladic Descended into Madness”. The Atlantic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  78. ^ „Mladić na 10 minuta posetio ćerkin grob”. Blic.rs (на језику: српски). 28. 11. 2015. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  79. ^ „Преминуо Ратко Младић”. РТС. Танјуг. 27. 8. 2026. Архивирано из оригинала 27. 8. 2026. г.. 
  80. ^ „Ратко Младић сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду”. РТС. 7. септембар 2026. 
  81. ^ „Poll: Majority of Serbs would not give up Mladic – International Herald Tribune”. Herald Tribune (на језику: енглески). 1. 2. 2009. Архивирано из оригинала 1. 2. 2009. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  82. ^ „Most Serbs 'Support' Ratko Mladic”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). 16. 5. 2011. Архивирано из оригинала 27. 12. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  83. ^ „БАЊАЛУКА- ОДРЖАН МИТИНГ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 31. 5. 2011. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  84. ^ „Генерал Ратко Младич, письмо русским друзьям”. www.srbija.ru (на језику: руски). 5. 2. 2013. Архивирано из оригинала 05. 01. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  85. ^ „Ratko Mladic es ahora el presunto criminal de guerra más buscado del mundo”. La Vanguardia (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 18. 03. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  86. ^ Bilefsky, Dan; Carvajal, Doreen (26. 5. 2011). „Serbian War Crimes Suspect, Ratko Mladic, Is Caught”. The New York Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 11. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  87. ^ „Serbia Arrests 'Butcher of Bosnia' Ratko Mladic for Alleged War Crimes”. Fox News (на језику: енглески). 26. 5. 2011. Архивирано из оригинала 06. 07. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  88. ^ „БРАМЕРЦ ПРЕД СБ УН: СРБИЈА ИСПУНИЛА КЉУЧНИ ЗАХТЈЕВ ТРИБУНАЛА”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 6. 6. 2011. Архивирано из оригинала 24. 02. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  89. ^ „В Сербии арестован бывший командующий армией боснийских сербов Ратко Младич”. Пятый канал (на језику: руски). 26. 5. 2011. Архивирано из оригинала 20. 06. 2024. г. Приступљено 20. 11. 2017. 
  90. ^ Glenny, Misha (27. 5. 2011). „The real hero of the Ratko Mladic arrest”. CNN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 02. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2017. 

Литература

  • Thomas, Robert (1999). „19. The Belgrade—Pale Schism (July—August 1994)”. The politics of Serbia in the 1990s. Columbia University Press. стр. 199. ISBN 978-0-231-11381-6. Приступљено 19. 11. 2017. 
  • Nation, R. Craig (2003). War in the Balkans, 1991—2002. Carlisle, Pa.: U.S. Army War College, Strategic Studies Institute. стр. 157. ISBN 978-1-58487-134-7. 
  • Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2016). Историја Републике Српске. стр. 432. 
  • Balkan battlegrounds: A military history of the Yugoslav conflict, 1990—1995. Washington, DC: Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. ISBN 978-0-16-066472-4. 
  • Блажановић, Јово (2005). Генерали Војске Републике Српске. Бања Лука: Борачка организација Републике Српске. ISBN 978-99938-614-2-3. 
  • Булатовић, Љиљана (2013). Генерал Младић. Београд/Бањалука/Добој: „Нова Европа“/„Глас Српски“/„Графичар“. 
  • Гуськова, Е. Ю. (2001). История югославского кризиса (1990—2000). Москва: Рус. право, Рус. нац. фонд. ISBN 978-5-94191-003-8. 
  • Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration (на језику: енглески). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-533343-5. Приступљено 2. 3. 2020. 
  • Димитријевић, Бојан Б. (2024). Генерал Младић и Војска Републике Српске (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Catena mundi. ISBN 978-86-6343-116-4. 

Спољашње везе

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ратко_Младић&oldid=31698227”